Kada pomislimo na krizu, pomislimo kako platiti režije, ratu kredita, djeci školarinu, pomislimo na mnoge druge stvari, bitne i nebitne, pomislimo na mnogo štošta, ali gotovo nikad ne pomislimo da li ćemo imati kruha.
Danas na tu pomisao, nije me nagnao ni članak u novinama, ni nečija priča, nego četverogodišnje dijete, koje drži mamu za kaput, a majka u jednoj ruci nosi prastaro računalo na servis, a u drugoj ruci vrećicu hrane što ju je dobila u pučkoj kuhinji.
Razgovarajući s majkom, u jednom momentu dječačić je rekao, „mama hoću kruha“, nije tražio čokoladu ili neki drugi slatkiš, on zna da mu ih mama ne može dati, ali tražio je kruha, jer zna da ga mama ima, da ga je mama u pučkoj kuhinji dobila.
Gledajući dječačića kako uzima krišku kruha, kroz glavu mi prolaze sva nečija silna bogatstva i rastrošnost, u majčinim očima i ja sam bila bogata, i samo sam pomislila, „ O Bože, ne daj mi da oslijepim, da to ne vidim“.
Anica Bošnjak