Sunce na vrijeme izlazi i zalazi. Muhe i komarci također. Omorina ne izostaje. Pokoji oblak se ukaže. Kiša se strpila dok ne odu Gastarbeiteri. Imamo dovoljno vode, i paradajza.Okružena riječima, koje razumiju samo oni koji su odrasli ovdje, guštam zalazak sunca, lavež psa i povike djece.
Sve stoji. Krovovi mirišu na pregorjelu žegu.
Trava je pokošena. Perem znoj s dlanova i čekam večernju rosu.
Ćaća ljut, ganja mačke po dvorištu. Opet ne obavljaju svoj posao.
Po vas božji dan se protežu, češu i grebu po vinovoj lozi, čekaju gospođe da im se sve servira.
Miševi se nakotili, a one ni makac.
Bas ko' današnja ženskadija.
Djeca hvataju internet po avliji. Signal loš pa nije jednostavno. Pometnja u kući.
Ja se muvam po kuhinji, žedna, a nikako da se sjetim da se napijem vode. Manta mi se u glavi.
Eksplodirat ću od ove Posavske omorine.
Valja nešto skuhati. Objašnjavam djeci kako je sataraš zdrav. Sve svježe, iz bašče, ničim nije prskano. Izraslo iz zemlje bez pesticida. Kontam, obrlatit ću ih i skuhati ručak, onako na brzaka.
Jok! Gospođice bi na pizu.
Hajde može, nije ni meni mrsko.
Ulazimo u ćaćin golf.
Ništa mu ne funkcionira. Samo volan.
Motamo po zavojima. S četrdesetpet na sat stižemo u čaršiju. Stopile se u golu vodu.
Stoj!,povika kćerka, iskače iz auta, ulazi u robnu kuću da kupi ruž.
Večeras izlazi.
Vraća se s tri mušičarke i trakom za muhe.
Leći ćemo u ponoć i razmišljati o danu koji je bio dug, a da ništa nismo napravili.
Hladili smo lubenice, prali noge, i pričali o ljetu koje će brzo proletjeti.
Za Posavinu.org piše Ružica Kopačević-Miličević